Kvalitetu turističke ponude užičkog kraja nemerljivo doprinosi selo Zlakusa. Ovaj kraj već vekovima čuva i prenosi tradicionalni način izrade grnčarskog posuđa, a odnedavno je zlakuško lončarstvo s pravom uvršteno na UNESCO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Zahvaljujući ovom priznanju, autentični proizvodi sa žigom ručne izrade pronašli su put do domova širom sveta, dok sve veći broj turista dolazi direktno u Zlakusu kako bi osetili duh tradicije.
O tajnama zanata i planovima za budućnost, za Radio San govori majstor grnčar Mileta Lazić.
Više od zanata – nasleđe koje obavezuje
Put do UNESCO-ve liste bio je dug i zahtevan, ali Mileta ističe da to priznanje ne pripada samo današnjim majstorima.
„To nismo postigli samo mi, već naši preci koji su nam preneli ovaj zanat i sačuvali ga do današnjih dana. Zanimljivo je da se u celoj Srbiji igra kolo, sviraju gusle i slavi slava, ali je specifično što je baš zlakuška grnčarija prepoznata kao jedinstvena, iako u zemlji postoji više vrsta grnčarstva. To nam je dalo ogroman podstrek i potvrdilo da smo na dobrom putu“, kaže Lazić.
Kako prepoznati originalnu zlakušku grnčariju?
U moru kopija, majstori iz Zlakuse se bore za očuvanje kvaliteta i autentičnosti. Mileta objašnjava da originalni proizvod mora imati tri ključna znaka:
-
Geografsko poreklo: Oznaka koja potvrđuje da je posuda napravljena od autentične mešavine gline i kalcita (kamena), na sporom točku, zidanjem sloj po sloj. Ovaj znak se mora nalaziti i na poklopcu i na dnu posude.
-
Znak majstora/radnje: Lični pečat vlasnika koji garantuje kvalitet izrade, baš kao što poznati svetski brendovi imaju svoje prepoznatljive logotipe.
-
Otvorena šaka: Simbol koji potvrđuje članstvo u udruženju starih zanata.
Inicijativa za Muzej grnčarstva u Zlakusi
Mileta Lazić iznosi i plemenitu ideju o osnivanju muzeja u selu, koji bi bio posvećen onima koji su zanat sačuvali u najtežim vremenima.
„Želimo muzej koji će pokazati kako se nekada radilo – kako se glina gazila nogama, što je bilo mnogo teže nego danas kada imamo mašine. U tom muzeju moraju biti slike mog oca, komšija i svih onih ljudi koji su nam preneli znanje. Danas se grnčarija lepo prodaje, ali ja nisam taj koji je to izmislio; ja samo ubiram plodove rada naših starih“, zaključuje Lazić.
Napomena: Ovaj prilog je deo projekta „Turistički lokaliteti i potencijali seoskog turizma, kao razvojna šansa grada Užica“ sufinansiranog sredstvima Grada Užica. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.